Goražde: Heroji bitke za ranjenike - 21 August 2014 - Goražde
Main » 2014 » August » 21 » Goražde: Heroji bitke za ranjenike
13:40
Goražde: Heroji bitke za ranjenike

Na spomen ploči okačenoj na ulazu u Kantonalnu bolnicu u Goraždu, ispisana su imena zdravstvenih radnika koji su u bosanskom ratu 1992-1995 poginuli radeći svoj posao. Pored dr Hasana Imamovića, dr Muhameda Pašića, Sabine Pašalić, Mehmeda Živojevića, Alije Kurtića, Satka Ćosa i Nizama Halilovića, tu je i ime jedne Beograđanke - doktorke Dušanke Vujasić, koja je nekoliko godina pre rata došla da radi kao stomatološkinja, u tadašnjem Domu zdravlja u Goraždu.
Iako je imala više prilika da izađe iz grada, koji je od 4. maja 1992. bio pod opsadom snaga JNA i srpskih paravojnih formacija, pod konstantnom artiljerijskom vatrom, doktorica Dušica nije želela da ga napusti. Doktorka Dušanka Vujasić poginula je 27. aprila 1993. u granatiranju goraždanske bolnice, zajedno sa kolegom, takođe stomatologom, dr Hasanom Imamovićem.

Iako do sada nije postavljeno nikakvo spomen-obeležje Predragu Peru Daciću, Goražde se i danas seća prekaljenog predratnog mangupa, koji je ostao u gradu kada je bilo najteže, i u to ratno vreme se prijavio da volontira u bolnici. I Pero Dacić je ubijen, dok je prevozio ranjenike. O njegovom ubistvu 30. maja 1992. u Višegradu ni danas se ne zna prava istina, ali postoje priče koje ukazuju da je izvršeno na brutalan način.

Iako je u aprilu 1992. počeo rat u istočnoj Bosni i Hercegovini, u Goraždu su do kraja verovali da će se sve brzo smiriti. Prvog dana napada, grad je ostao bez vode, struje i telefona, odsečeni su svi prilazi, a sa okolnih brda pucalo se artiljerijom, snajperima i drugim naoružanjem.

U grad, koji je do rata imao blizu 40 hiljada stanovnika, stiglo je više od 50 hiljada izbeglica iz celog gornjeg Podrinja. Iako je Goražde kasnije, u proleće 1993, proglašeno i za zaštićenu zonu Ujedinjenih nacija, živelo je u paklenim uslovima stalnog granatiranja, napada i gladi stanovništva, sve do kraja 1995. i potpisivanja Dejtonskog sporazuma.

Kroz goraždansku bolnicu za četiri godine rata prošlo je oko 4.500 ranjenih, a samo u prvoj godini, od početka napada na grad do novembra meseca, bolnica je primila 1.700 ranjenika. U goraždanskom Domu zdravlja na početku nisu bili spremni za rat. Prvih dana opsade doneta je odluka da se ranjenici odvoze sanitetom u okolne bolničke centre, koji su bili na teritoriji pod kontrolom srpskih snaga pa i u samu Srbiju i Crnu Goru, do Užica, Pljevalja i čak do Beograda.

Put patnje i straha

To je trajalo prva dva meseca rata, priseća se dr Emir Frašto, specijalista opšte medicine, koji je danas premijer Bosansko-podrinjskog kantona. "Imali smo nekog posebnog direktora. Mislio je da će neki sistem proraditi, da neko mora da se brine o ranjenicima. Nije nam dao da mi pokušamo da operišemo ljude. Nismo imali hirurga, nismo imali ni čime, tako da faktički, da ljudi ne bi umirali na naše oči, bila je kombinacija da se žrtvujemo, nađemo vozače koji bi vozili, i da sa njima ide medicinsko osoblje, kao neki garant. Ali, to je bio put patnje i straha", kaže doktor Frašto.

Na taj put odlazila je i pokojna doktorica Dušica, kako su je Goraždani zvali, koja je 25. jula 1992, u jednom intervjuu, objasnila grupici novinara da je ostala u Goraždu "zbog pacijenata i ljudi iz ovog grada". U video snimku intervjua se vidi kako objašnjava da je imala prilike da izađe iz grada, da i dalje ima mogućnosti da to učini, ali da ne želi.

"Želela bih samo preživeti ovaj rat, da se vratim u Beograd, u Srbiju, i da kažem tamo istinu ljudima. Ne, ljudima! Želim reći istinu roditeljima, jer moji roditelji ne znaju istinu", istakla je tada doktorica Dušica.

Vozač saniteta, koji i danas radi taj posao u Kantonalnoj bolnici, Meho Ćano seća se kada su on i doktorka Vujasić imali problema na Limskom mostu, kod Ustiprače.

"Malo je ko htio da ide u pratnji tada. Dušica je sjela zbog mene. Išli smo do Ustiprače i na Limski most i dolje su nas zaustavili. Izbacili su nas iz kola. Mene su pristavili uz neku stijenu i rafal opalili oko mene da me ubiju, a Dušicu su htjeli da bace s mosta. Međutim, neki mršaviji čovjek je došao i okrenuo sanitet, i mene okrenuo prema Goraždu", priča Ćano.

Kada su došli do Ustiprače, patrola ih je vratila u Sokolac. U Sokocu su Dušicu dva-tri sata ispitivali, "šta ona traži kod Muslimana i zašto im pomaže", a Meha nisu dirali. Pacijenta su primili u bolnicu u Sokocu i Dušica i Meho su nastavili put prema Goraždu.

Doktorica Dušica išla je u pratnji ranjenika i sa vozačem kola hitne pomoći Ibrahimom Paradžikom. Ovaj penzioner se priseća da je doktorica imala problema na punktu, kod Rudog, usput do Užica.

"Onaj je provocirao pravo. Onaj jedan vojnik tamo. Ona je došla, drhti ko prut i došla je i kaže, onom našem načelniku - ja više ne idem. Valjda su je viđeli da je Srpkinja i da pomaže Muslimanima. Došla je i kaže daj da nešto popijem, tako joj je bilo teško", priča Paradžik.

Tada su prevozili ranjenika Ahmeda Adžovića, nastavnika matematike i direktora tadašnje osnovne škole "Nikola Tesla" u Goraždu, koji je ranjen drugog dana opsade grada i prevezen u užičku bonicu. Adžović, koji je i danas nastavnik u istoj školi, koja se sada zove "Husein ef. Đozo", kaže da su ih vojne patrole zaustavljale na "pet, šest punktova".

"Ja u početku nisam bio svjestan, jer sam u prvom momentu dobio šok i nisam mogao dobro da zaključujem, ali sjećam se da je dr Dušica izlazila i da se vraćala veoma ljuta, iznervirana", kaže Adžović, koji je drugog dana rata, dok je išao prema školi, pogođen snajperom u levu ruku i metak mu polomio kosti.

Živ sam jer se Pero snašao...

U pratnjama saniteta išao je i pokojni Predrag Dacić Pero, čiji su roditelji Jagoš i Joka, poreklom sa Žabljaka, bili učitelji u Goraždu. Odrastao je u tom gradu i bio je oženjen Munirom, sa kojom je imao ćerkicu Dijanu. Nije bio medicinski radnik.

"To je bila velika hrabrost i veliki reskir i on je dolazio u bolnicu i pitao šta treba da pomogne i išao je sa našim vozačima. Teško je prelazio granicu, sa naše strane, a još teže sa srpske strane. Bilo je ljudi koji su pokušali da to urade kao on, i ostave auto, i ostave ranjenike, i pobjegnu. Pero je o svakom vodio računa i do bolnice ih dovozio. Dolazio je sa nekom energijom i to je uticalo na sve nas da izdržimo", priča dr Frašto.

Pero je jednom spasio vozača Meha Ćana, kada su se vraćali iz Pljevalja, gde su u bolnici ostavili jednu ranjenu ženu. Nosio je beli mantil na kojem je pisalo dr Emir Frašto.

"Na izlazu iz Pljevalja, kroz onu šumu, sretne nas Milun Kornjača. Ništa nas nije dirao, sjećam se dobro da je bio ranjen. Uzeo nam je auto, sjeo pored nas vojnik Perendija i mi smo došli do Mostinje. Moje su auto uzeli i oćerali i prebacili nas u milicajska kola i došli smo u Čajniče. U Čajniču smo stajali pred komandom i rekli su nam da čekamo Miluna da odluči šta će sa nama biti", ispričao je Ćano.

U Čajniče je tada stigao i Mehov kolega, vozač saniteta Mehmed Memo Živojević, i morao je, kao i Pero i Meho, prethodnog dana, da na istom mestu sačeka propusnicu za prolazak dalje. Pera i Meha su držali slobodne i samo su im rekli da čekaju Miluna Kornjaču.

"Mi smo sjeli i popili kafu. Rekoh Memo, vraćaj se, nećeš moći proć, međutim, Memo je dobio papir ko i ja, krenuo i od tada više nikada nisam čuo za njega", ističe Ćano.

Navodi da je tamo bila kolona tenkova, vojske, koji su krenuli u napad na Goražde i Pero je u jednom momentu krenuo prema jednoj "škodi", koju je vozio neki njegov prijatelj, a poznavao ga je i Ćano. Ušli su sa njim u auto i stigli do brda iznad grada, na srpske položaje.

"Stigli smo do one Kozare, mene je bilo strah. Samo je Pero znao da sam ja Musliman, a ono sve okolo je bila vojska, tenkovi… Krenuli smo u Bare. Narod u Barama ostao u kućama, a Pero je onda skinuo bijeli mantil i mahao i tako smo prešli u Dom zdravlja", priča Ćano i navodi da su on i Pero tada izbegli sigurnu smrt.

"Mi smo pobjegli. Kada je došao Milun, bilo je tu još Muslimana. Nijedan više nije živ. Ispade da sam ja jedini živ, jer se Pero snašao, a ja bi čekao šta ću. Da Pero nije krenuo i ja bi kao i ostali, kao moj kolega Memo Živojević... pobijeni", ističe Ćano.

Kako pobeći iz užičke bolnice

U to vreme užička bolnica je bila prepuna ranjenika iz Srbije, koji su pored ratišta iz Bosne, bili i sa hrvatskog ratišta, ističe Ahmed Adžović, kojem je teško da se priseća kako je kao ranjenik prebačen iz Goražda u Užice.

"Ljudi u bolnici su bili korektni i pružili su nam pomoć. Puno je ranjenika pristizalo i ja sam u bolnici ostao devet dana. Nakon toga sam otpušten, uz pomoć prijatelja iz Užica, koji me je odveo kući. Morao je potpisati garanciju Crvenom krstu da ne mogu napustiti Užice bez njihovog odobrenja", ispričao je Adžović.

mao je obavezu da se svaka dva ili tri dana javlja u Crveni krst. To je trajalo mesec dana, međutim situacija je bila sve složenija i prijatelj mu je savetovao da napusti Užice i beži što dalje.

"Postojale su razne formacije, a posebno su bile opasne paravojne formacije i teško je bilo biti Bošnjak ili Musliman u to vrijeme u Srbiji, a posebno u Užicu, jer je to ipak taj pogranični dio, gđe je dolazilo puno ranjenika sa svih strana", kazao je Adžović.

Ranjeni nastavnik je tada stigao do Subotice, ali nije mogao da pređe granicu jer nije imao dokumenata. U međuvremenu, video je na televiziji vest da je grupa od dve i po hiljade kozlučkih prognanika, vraćena iz voza sa graničnog prelaza u Subotici i da se nalazi na Palićkom jezeru.

"Tu su čekali da im se izdaju dokumenti po skraćenoj proceduri, jer su Mađari pristali da ih puste da uđu i nastave put u treće zemlje. Vidio sam šansu da se umiješam među njih i uspio sam da uzmem pasoš i da izađem iz Srbije", rekao je Adžović.

Pre toga, pozvao je telefonom stare prijatelje iz Sombora, Mlađu i njegovu suprugu Gordanu Vlaisavljević, objasnio im situaciju, našli su se i od Vlaisavljevića je pozajmio novac za put.

"Oni su odmah došli do mene i posudili mi 500 švajcarskih franaka. Odveli su me u jedan restoran na ručak i eto, srećom, nakon pet mjeseci i sedam dana, preko Mađarske i Hrvatske i na kraju preko Grepka, uspio sam se vratiti u Goražde svojoj porodici", ispričao je Adžović.

Vlaisavljevići su godinama letovali sa Adžovićima u Baošićima i družili se, i oni i njihovi sinovi. Kada se u proleće 1992. Ahmo javio Mlađi iz Subotice, to je za Vlaisavljeviće bilo veliko iznenađenje, jer je u Goraždu rat.

"Taj susret je bio veoma dirljiv. Ispričao nam je šta se desilo sa njim, a da ne zna šta se dogodilo sa njegovom porodicom", ispričao je Mladen Vlaisavljević i dodao da je Adžović, po svaku cenu, hteo da se vrati u Goražde.

Kada su se rastali, izgubili su svaki kontakt. Nakon četiri godine na adresu Vlaisavljevića stiglo je pismo od Adžovića, koje je našlo put od Goražda do Sombora, preko Francuske.

"Pismo je došlo iz Francuske, ali sa žigom na poleđini vojne pošte UNPROFOR-a, gde se on nama posebno zahvaljuje kao porodici što smo mu pomogli i da je to pismo, njegov sin Emir, u toku smene vojnika, poslao po čoveku u Francusku, da bi stiglo u Srbiju", priča Mladen Vlaisavljević.

Nakon rata, Vlaisavljevići su dobili telefonski poziv iz Beča, od jedne žene iz Goražda, koja se predstavila kao Adžovićeva komšinica i da ima poruku od Ahma.

"Dao joj je novac i zamolio je da nam ga pošalje i da nam tako vrati pare. I sad da li je umesno, da li nije, svi mi imamo takvih slučajeva da u našem gradu, kada nekome nešto učiniš, da posle okrene glavu i da se i ne osvrne na to da li je dužan. Ovo je stvarno bila pomoć na koju nismo računali da se vrati. Eto, pošteni ljudi", priča Mladenova supruga Gordana.

Ahmovo pismo zahvalnosti Vlaisavljevići čuvaju i dan-danas i Mladen kaže: "To ostaje istorija... za našu decu. Veliko je zadovoljstvo pomoći čoveku u nevolji".

Adžović je imao sreće da je, uz pomoć prijatelja, sačuvao glavu. Vratio se Goražde i u tim, ratnim uslovima, organizovao nastavu u svojoj školi.

Većina ranjenika nisu živi

Ne postoje precizni podaci o tome koliko je ranjenika odvezeno iz Goražda u toku rata ali, prema nekim procenama, od njih preko trideset, svega troje je preživelo, navodi Abduselam Sijerčić-Pelam, komandant 31. Drinske udarne brigade Armije BiH. On dodaje da se mnogi od tih ranjenika vode kao nestali, a da su dva tela, nakon rata, dopremljena iz Beograda u Goražde.

Sijerčić kaže da su u početku osuđivali postupke radnika Doma zdravlja i odvoženje ranjenika u bolnice pod kontrolom Srba, jer su smatrali da "ako ljudi treba da umru, neka umru kod kuće".

"U to vrijeme, sad sa jedne vremenske distance, donekle mogu da razumijem te ljude, jer stvarno, kao što smo mi nespremni bili da se suprotstavimo vojsci, koja je bila snaga, osma vojna sila u Evropi, tako ni ljekari nisu bili spremni očito. Naravno, kada je to potrajalo dva mjeseca od agresije, oni su već bili spremni", rekao je Sijerčić i naveo da su posle toga i stomatolozi ili medicinski tehničari odsecali ljudima ruke ili noge, da bi im spasili život.

Zubarka iz Beograda

Nakon što se prekinulo sa praksom odvoženja ranjenika, doktorica Dušica Vujasić bila je jedna od lekara koja je, kao zubarka, asistirala i u hirurškim zahvatima, a sve vreme rata, operacije i amputacije ekstremiteta rađene su bez anestetika i uz pomoć obične testere.

"Ja mislim da u tom momentu nije bilo bolje žene u Domu zdravlja, kao raje, kao drugarice. Eto, ona je išla zbog mene, šta sam joj ja, išla je u pratnji. Radili smo tada u početku neprekidno. Bilo nas je možda 35, komplet sa doktorima", rekao je Meho Ćano, vozač kola hitne pomoći.

"Ona je bila osoba oko koje je zračila jedna ljepota, jedna finoća... Za svakog je imala lijepu riječ i bila je nasmijana i vedra osoba. I u tim teškim vremenima, mislim da su njene kolege u bolnici shvatale koliko ona svojim primjerom i njima daje podršku", ocenio je Sijerčić.

Dr Dušanka Vujasić poginula je 27. aprila 1993, u 37. godini života, od granata ispaljenih iz VBR-a, koje su doletele iz pravca Foče. Bila je u šestom mesecu trudnoće. Nije odmah izdahnula, ali kolege nisu uspele da spase ni nju, ni bebu.

Vera Komlenović bila je komšinica doktorice Vujasić. Došla je na grob svoje majke, koja je ukopana nedaleko od Dušice, na gradskom groblju u Goraždu i tu smo je zatekli. Ta Srpkinja, koja je ostala u gradu u vreme rata, kaže da je za nju doktorica heroj.

"Heroj nego šta, baš zato što je radila u tim teškim momentima i radila je za dobrobit naroda i ove države. Učinila je sve, ali eto. Uzeli su je, nažalost je nastradala. Znam da je bila dobra žena i vidite šta je bilo", rekla je Vera.

Dušica i njen muž Zvonko došli su u Goražde iz Beograda, nekoliko godina pre rata, konkurišući za radna mesta u tom gradu. On je bio inžinjer i radio je u jednoj građevinskoj firmi, a u Goraždu su dobili sina Slobodana.

Silom prilika, uoči rata, njen otac Drago imao je moždani udar i krenuli su za Beograd. Boban je tada imao sedam i po godina.

Dušicin sin, Slobodan Vujasić ispričao je da su jedno vreme svi zajedno bili u Beogradu i kada se videlo da je dedi bolje i da će da se izvuče, Dušica i Zvonko su se vratili u Goražde, a njega su ostavili kod babe i dede.

"Mene tada kada su ostavili, ostavili su me možda na mesec dana, jer tada je bilo neće biti rata, ma kakav rat i niko nije sumnjao da će to da traje četiri godine", ispričao je doktoričin sin Slobodan.

Dušicini roditelji, Drago i Ljubica Dimić su i danas živi. Njen otac priča šta mu je Dušica rekla kada je izašao iz bolnice tog 29. aprila 1992, nekoliko dana pre početka opsade Goražda.

"Rekla je Ćako, tako me je zvala, razgovaraj sa mnom. Dok je telefon na otvorenoj liniji pričaj sa mnom, a kad se telefon zatvori, više se nećemo čuti i tako je i bilo. Preko amatera ja nisam mogao razgovarati, razgovarala je ona (pokazuje na suprugu Ljubicu). Mene samo ovde stegne kada čujem njen glas i njene doživljaje i šta je želela, a to je da kod majke sedne za sto i da jede", ispričao je Dušicin otac.

Dušicin otac je razmišljao da joj kosti prebaci u Srbiju i onda se predomislio. "Gde je Dušica radila, gde je poginula, gde je sahranjena, tu neka joj se kosti odmaraju. U Goraždu je niko neće dirati, na onom mestu gde leži", ocenjuje starac i navodi da su on i njegova supruga doneli odluku da pored svoje ćerke Dušice postave urne, jer žele da se kremiraju nakon smrti.

"Sa leve strane i desne strane su dva kamena i to je mesto za naše urne", kaže Drago, a Ljubica dodaje: "Kad meni neko ovde kaže kako ste mogli dozvoliti da Dušica ostane tamo među njima? A, ko njima? To su divni ljudi i ja kad odem tamo, ja sam toliko prihvaćena, kao da sam skroz živela sa njima".

Strah i poštovanje

I Predrag Pero Dacić, koji je kao volonter išao u pratnji ranjenika i kasnije ih i sam vozio u bolnice van opkoljenog Goražda, ubijen je 30. maja 1992. u Višegradu. Imao je 39 godina. Pre toga, sklonio je roditelje, ženu i ćerkicu iz grada. O njegovom ostanku u Goraždu, priča njegov komšija i prijatelj Izet Oputar.

"Sekirao se za ženu, za dijete, a ja mu kažem, što nisi otišao. Pusti sve, narod ide, vidiš i ti, gine se, ubiće te neko bezveze, ko ti se zamjerio prije rata, a on - neće mene niko, i nije mu stvarno niko ništa. Bilo je gđe je on tukao bezveze, a stvarno je raja bila sa njim, a i on, ko god je ranjen, stavljao je u auto i vozio. Izgubio život iza toga i eto", priča Oputar.

Abduselam Sijerčić-Pelam, komandant 31. Drinske udarne brigade Armije BiH, ocenjuje da su mnogi Goraždani imali jednu dozu straha prema njemu pre rata, jer je bio mangup i nije prezao da se potuče, iako je bio pravedan. "Štaviše, vrlo često je pravio problema i sa policijom i nije mu bilo strano ni da se potuče sa njima", kaže Pelam.

Perov komšija Izet, koji danas hoda na štakama, zbog dijabetesa koji je zaradio od stresa, kada je pobegao streljačkom vodu koji je pobio njegove saborce, kaže da su "svi u Goraždu mislili da će Pero i on biti zločinci", svako na svojoj strani. "Svaki je rekao: 'Kakav će onaj četnik biti, braćo draga.'", navodi Izet.

Pero Dacić je držao kafanu, u okolini bolnice. U Perovu kafanu, na početku rata, često je svraćao i Pelam i kaže da se seća Perovih povrataka iz Užica ili Pljevalja. "Obično bi donosio šteku, dvije, tri onog plavog 'ronhila' i davao mi za borce. Ja kad sam obilazio ranjenike, svraćao sam u taj kafić, koji je maja kao nešto radio, jer nije bilo struje. Tu se sakupljalo nekoliko njih momaka. I onda bi izvadio šteku cigara i to je bio njegov doprinos, sa kojim je on pokazivao da je na našoj strani", priča Sijerčić.

Perove avanture i smrt

Roditelji Pera Dacića, Jagoš i Joka, danas su pokojni, sestra Dragica je u Kanadi, a supruga Munira i ćerka Dijana u Austriji. Njegov jedan od bližih rođaka je Nebojša Leković, bivši predsednik Fudbalskog saveza Srbije, potpredsednik nekadašnje Nove demokratije i narodni poslanik u pet mandata u skupštinama Srbije i bivše Savezne Republike Jugoslavije.

Perov otac i Lekovićeva majka, poreklom sa Žabljaka, bili su rođeni brat i sestra. Lekovići su se 1976. preselili u Kragujevac. Nebojša je bio deset godina mlađi od rođaka Pera.

"Pero je bio Džems Din onog vremena, buntovnik. Bio je odličan đak i napustio školu. Prvi je nosio afro frizuru, Apolon, lep kao lutka, nosio je one široke košulje, išao bos. Uvek je nas klince čašćavao, kupovao nam sladoled, a mi smo se pozivali na njega, da niko ne sme da nas dira. On nam je bio zaštitnik", kaže Leković.

"O njemu su se ispredale priče, koje su sve prelazile u legendu, kako je u Dubrovniku hodao po haubama i krovovima automobila ispred hotela Kompas da niko nije smeo da mu ništa kaže. Ćerka nekog generala mu je davala sve da ide sa njom za Beograd, pa obeća, pa uveče pobegne, ne dođe. To su priče koje su ličile na Pera", priča Leković.

Perov prijatelj Nijaz Hodžić Nik kaže da je Pero bio naopak dok je pio i da je bilo dovoljno da ga neko "dva-tri puta pogleda, a da se njemu ne sviđa" i odmah bi "skočio da se tuče".

Pero je, zbog naravi i avantura, bio u zatvoru u Zenici i na Golom otoku. Nik kaže da je "neki Perov prijatelj napravio belaj u Dubrovniku i da je ovaj to uzeo na sebe i da je zbog toga ležao godinu i po dana na Golom otoku".

Kada je otišao kobnog 30. maja 1992, rekao je Niku gde stoji novac i njegovom prijatelju je to donekle olakšalo ratne dane i nestašicu hrane u opkoljenom Goraždu.

Postoji više verzija o ubistvu Pera Dacića u Višegradu. Pelam Sijerčić kaže da ga je ubio Milan Lukić, koji je zbog monstruoznih ratnih zločina u Višegradu, u Haškom tribunalu jedini osuđen na doživotnu robiju.

"On se suprotstavio Lukiću u Višegradu i jednostavno temperament, kakav je bio, došlo je do tog verbalnog sukoba i, po našim saznanjima i izjavi svedoka koji je bio tu, Lukić ga je zaklao nasred mosta višegradskog i bacio ga u Drinu. Priča se da mu je Pero j… četničku majku", kaže Pelam.

On navodi da se ne zna gde su posmrtni ostaci i da mu je otac "umro od silne tuge", jer je "htio da dođe makar do tijela i da ga sahrani".

Sa druge strane, Izet kaže da nije tačna verzija da ga je ubio Milan Lukić. Tvrdi da je pravu verziju o ubistvu čuo od prijatelja Srbina iz Višegrada, kojem nikada ne bi odao ime.

"Njega je ubio kapetan crnogorski, koji ga je doveo na most i ošamario ga, a Pero mu je rekao: pa skini mi lisice, pa me onda ošamari i pljunuo ga. Ovaj je izvadio pištolj i ubio ga. Tačno u čelo ga je pogodio. Svezali su ga za auto, vukli kroz Višegrad i onda su ga razapeli i napisali: 'Ovako radimo sa srpskim izdajnicima'. To je sto posto tako bilo", tvrdi Oputar.

Povratak u Goražde

Sin doktorice Dušice, Slobodan, smatra da se njegova majka nije žrtvovala time što je ostala u Goraždu, jer ta priča o njenoj žrtvi podupire priču o etničkim podelama. "To je priča politike, a ta vrsta politike nije bila deo njene ličnosti", ocenjuje Slobodan.

"Ne gledam na taj njen život kao žrtvu, vidim ga kao život čoveka koji je imao svoj integritet i koji je prevazilazio priču politike. Taj integritet je bio na nivou, ja tu živim i počeo je rat za kojeg su krivci neke budale. Rat će da prođe, ja ću ostati u svom domu i to je to. Ona je za vreme rata, kao i svi ostali ljudi, dala sve od sebe da pomogne drugima i da pomogne sebi", kaže Slobodan.

Slobodan je nastavio da živi kod babe i dede u Beogradu, ali je sve do 2001, kada se otac Zvonko odselio za Rijeku, provodio letnje raspuste u Goraždu. Sretao se sa mnogima koji su mu pričali o majci.

"Imala je jak karakter. Bila je tvrdoglava i prkosna. Uvek je bila sređena, lepo obučena, našminkana i išla je istim putem do posla, kao i pre rata, iako su ga svi zaobilazili, jer je bio opasan zbog snajperista", prepričava Slobodan.

On navodi da tog dana kada je stradala, "niko u bolnici nije očekivao da će doći na posao", jer je "bombardovanje bilo intenzivno, a bila je i u drugom stanju".

Jednom prilikom Slobodan je sreo ženu u Goraždu, koja je jako želela da ga upozna. Doktorica Dušica ju je tokom rata nagovorila da rodi dete. Rekla je Slobodanu da "kad god pogleda svoju ćerku, da pomisli na njegovu majku".

"I onda ti tako čuješ i pomisliš lepo je kada je neko iza tebe imao toliko uticaja na ljude. Neko za koga celo Goražde zna, neko koga svi toliko poštuju i onda ti je to podstrek u životu da kažeš: možda sam i ja takav", kaže Slobodan.

Sin doktorice Vujasić se danas i sam bavi humanim poslom. Slobodan Vujasić je terapeut i obučava roditelje dece koja imaju cerebralnu paralizu za ABR metodu. To je određena vrsta vežbi, koje ta deca, uz pomoć roditelja, svakodnevno rade, jer im pomažu da se bolje razvijaju i funkcionišu.

rtv.rs

Category: Razno | Views: 399 | Added by: gorazde




comments powered by Disqus